Porođaj se duboko ureže u naše celo biće, zato je važno da ispričaš šta si doživela i kako se osećaš.
Tri godine sam radila i kao porođajna dula pružajući mamama podršku tokom trudnoće i porođaja. To su neprocenjiva iskustva u kojima sam stekla iskrene prijatelje.
U 80% slučajeva tokom mojih konsultacija u vezi dojenja prvo što mi mame ispričaju je šta su doživele u porodilištu, gde je bila beba, kako su se ophodili prema njoj itd. Na žalost tokom tih konsultacija nemamo puno vremena da se posvetimo ovoj temi jer bi nas čekala uplakana beba, pitanja u vezi dojenja te ni tada mame nemaju prostora da do kraja ispričaju svoju porođajnu priču.
Zato bih volela da te pozovem ukoliko te i dalje pomisao na način tvog porođaja boli, proganja, uznemiruje,rastužuje ili samo želis sa nekim da podeliš svoje iskustvo, sa mnom ćeš dobiti siguran prostor u kojem možeš da ispričaš svoju priču onako kako je ti osećaš bez straha od osude.
Često kada i želimo da podelimo svoja osećanja u vezi porođaja, dobijemo odgovor da je najvažnije da smo žive i zdrave i prelazi se na drugu temu. Nekada u želji da nas razume sagovornica nesvesno počne da priča svoje iskustvo, a mi se povlačimo, osećajući se loše i ne saslušano.
Ovaj razgovor nije psihoterapija vec siguran prostor gde nakon razgovora mnoge žene osete da im je lakše da se povežu sa svojom bebom,
osete da su njihova osećanja normalna
otkriju snagu koju ranije nisu videle
nemaju osećaj griže savesti,
emotivno su rasterćenije,
imaju više samopouzdanja,
manje su napete,
osećaju se da nisu jedine,
neke mame dobijaju osećaj da su ipak bile hrabre
bolje razumeju šta je bilo teško i zašto,
prestaju da vrte porođajnu priču u svojoj glavi iznova i iznova,
nežnije su prema sebi,
prestaje osećaj da preteruju,
vide da su se za neke stvari izborile tokom porođaja itd.
„Tvoja porođajna priča je prva priča tvoje majčinske uloge — i zaslužuje da bude ispričana.“ Pam England
