Našim bebama je potrebno mnogo nege. Da biste razumeli koliko, bitno je da sva svoja trenutna uverenja o bebama i roditeljima na trenutak zaboravite i razmišljajte radoznalo o bebama kao o nekoj drugoj vrsti.
Šta je normalno ponašanje bebe?
Mozak ljudske bebe je samo 25% veličine mozga odrasle osobe. Beba nije sposobna da se brine o sebi, niti da se sama zaštiti.
Drugi sisari, koje ste možda videli kako rađaju (krave, konji itd.), imaju bebe koje su u stanju da vrlo brzo stanu na noge i prate svoju majku. One mogu da pobegnu od predatora i nađu put do majke ako su razdvojeni.
Naše bebe ne mogu da odu od nas i da se vrate. Ne mogu da pobegnu od opasnosti. Ne mogu da dođu do nas ako treba da jedu ili da zadovolje neku drugu potrebu. To znači da one u potpunosti zavise od nas. To takođe znači da bebama treba posvetiti veoma mnogo vremena, pažnje i truda. Iziskuju mnogo energije od majke.
Zašto bi evolucija/priroda stvorila naše bebe da budu tako bespomoćne i da zahtevaju toliko predanosti od roditelja?
Odgovor leži u našoj karlici. Ako bi mozak naših beba porastao do 50% veličine mozga odrasle osobe, one bi imale mnogo veću glavu. Pošto prilikom rađanja, bebina glava mora da prođe kroz karlicu, to znači da bi i naša karlica morala da bude mnogo veća. Veća karlica je teška, preteška za uspravno hodanje. Majmunica može da izgura mnogo veću glavu kroz svoju tešku karlicu, jer hoda četvoronoške. Mi smo kao vrsta, u nekoj fazi evolucije u prošlosti, doneli nesvesnu odluku da se uspravimo. Kao evolucioni kompromis za tu prednost hoda na dve noge, dobili smo promene u trudnoći. Umesto da se naša trudnoća u potpunosti odvija unutar materice, podelili smo je u dva dela.
Jedan deo se odvija unutar materice, a drugi – van nje, ali u našim rukama. Bebe su umnogome nalik kengurima. Rađaju se, stavljaju nam ih u naručje, na grudi, stvorene su da piju mleko i da budu u našim rukama, koje postaju kao kengurova torba. Tu, u našim rukama se i dovršava trudnoća.
Telesni kontakt
Ti mali, nezreli mozgovi naših beba još nisu sasvim ovladali telesnom regulacijom. Kao zrele odrasle osobe mi uspevamo da održavamo stabilan rad srca, da svesno upravljamo disanjem, i da uspešno regulišemo telesnu temperaturu. Sposobni smo da uočimo opasnost. Uglavnom možemo da prepoznamo svoje emocije, a donekle smo naučili i da upravljamo stresom i sopstvenim emocionalnim odgovorima. Naše bebe – još uvek nisu.
Nisu čak dobre ni u osnovnim stvarima, poput održavanja stabilnog pravilnog disanja, otkucaja srca ili regulacije temperature, osim ako su na telu odrasle osobe. Kada su na telu odrasle osobe, koja uspešno reguliše sopstvene telesne sisteme, dolazi do regulisanja bebinog disanja i čitavog njenog nervnog sistema. Stoga je bebama potrebno da budu pripijene uz nas i da se na taj način harmonizuju i njihove telesne funkcije.
Kada su bebe odvojene od nas, čak i na udaljenosti od pola metra, njihova tela postaju neregulisana. Doživljavaju stres. U njima se aktivira nagon “bori se ili beži”, te tako dolazi do lučenja hormona stresa, a ne hormona rasta. Kada ih uzmemo, bebe uspostavljaju regulaciju, smiruju se i ponovo počinju da oslobađaju hormon rasta.
Sasvim je normalno da mala beba želi sve vreme da bude u vašem naručju. Da bi se osećala sigurno, bezbedno i da bi optimalno rasla, ona mora da bude u kontaktu sa nervnim sistemom zrele odrasle osobe kako bi regulisala svoj sopstveni. Zbog toga ljudi govore o četvrtom tromesečju. To je period trudnoće van majčinog tela, kada beba prolazi kroz konačnu fazu rasta.
Kada se bebe ne drže u rukama, one plaču. Kada nisu zbrinute – plaču. U prethodnim godinama nismo razumeli zašto je to tako. Danas mnogi od nas koji nisu učili neurologiju i dalje traže rešenja. Možda su gasovi? Naša beba možda ima refluks? Možda treba da podignemo uzglavlje krevetića? Možda treba da zamračimo prostoriju? Možda joj treba flašica? Možda je alergična? Sve te stvari se dešavaju i mogu stvoriti probleme. Bebe imaju gasove, svetlost utice na naš cirkadijalni ritam, način na koji hranimo naše bebe ima veze – ali prvo mesto odakle treba da krenemo je regulacija, jer ništa ne funkcioniše optimalno bez regulacije.
U redu je što smo našoj bebi jako potrebni. U redu je što smo preplavljeni tim emocijama. Obe tvrdnje su istinite. To ne znači da ćete praćenjem određene rutine, rasporeda ili pravila društvenog ponašanja odagnati potrebe vaše bebe. U stvari, verovatno će vas to samo učiniti anksioznijim. Potrebe neće nestati, jer su fiziološke i psihološke.
Blagovremeno odgovaranje na bebine potrebe, pomoći će joj da raste i napreduje, bez anksioznosti, što će stvoriti mir i harmoniju unutar doma i okrenuti celu porodicu ka čistoj ljubavi, koja pokreće društvene promene. Tako ćemo našim bebama pomoći i da odgovorno odgajaju naše unuke.
Prevedeno od Karol Smit IBCLC
