Rani znakovi gladi mogu se uočiti već u trenutku kada se beba polako budi iz sna i počinje da otvara usta dok je još uvek u laganom snu. Ako odreagujemo na ove rane znakove, dojenje se uglavnom odvija bez problema – bebu je lako uzeti i podojiti. U ovoj fazi laganog sna ili dok se budi, beba je najčešće opuštena, a njeni pokreti su organizovani i koordinisani.
Ukoliko pak ne odreagujemo na rane znakove gladi, beba će postajati sve aktivnija kako bi nam dala do znanja da je gladna. Ako propustimo i ove “aktivnije” znakove, beba će početi da plače. Plač nam ukazuje na to da je beba sada pod stresom i da se u njoj, usled stresne situacije, aktivirao nagon “bori se ili beži”. U takvom stanju beba više nije opuštena, njeni pokreti više nisu organizovani i koordinisani, a prijanjanje na dojku je otežano.
Ne samo da je beba slabije koordinisana, već joj je i jezik u pogrešnom položaju. Kada novorođenče zaplače, podiže jezik prema nepcu. A da bi moglo da sisa, treba da spusti jezik i da ga pričvrsti ispod dojke. U praksi se najčešće dešava da uplakana beba prisloni usta na dojku, ali ne uspe da se pričvrsti za nju, te nastavlja da plače. Može početi da se vrpolji i da mlatara rukama, jer ne može adekvatno da se “zakači” na dojku i počne da sisa. Ukoliko pak uspe nekako da se namesti, spajanje bude plitko, zbog čega mama ima bolove, a beba ne može lako da sisa.
Sve ovo izaziva stres kod mame i ona počinje da misli da dojenje ne funkcioniše. Bebu tada treba ponovo smiriti kako bi mogla dobro da uhvati dojku i sisa . To može malo da potraje, a ukoliko se ovo ponavlja tokom dana, ne samo da dojenje postaje stresno, već može doći i do izostajanja podoja, koji bi se inače dogodili, da se na vreme odreagovalo na bebine rane znakove gladi.
Kontakt kože sa kožom i znakovi gladi
Ipak, treba uzeti u obzir više od samog traženja znakova, jer ono što određuje koliko često će beba tražiti podoj jesu okolnosti: da li se beba drži u rukama ili leži sama. Dr. Nils Bergman, neonatolog, bavi se istraživanjem kontakta kože sa kožom i kako to utiče na fiziologiju i bebe i mame. Bergmanovo istraživanje ukazuje na to da se bebe ponašaju na određen način kada se drže u rukama, a drugačije kada leže same, bez kontakta sa majkom.
Kada se beba drži na telu, između nje i majke se uspostavlja određen ritam podoja, a beba ulazi u specifičan period izgradnje i razvoja mozga.
Nakon podoja beba odlazi na spavanje, a istraživanja su pokazala da je samo na majčinom telu ovaj san odgovarajućeg kvaliteta za povezivanje neurona unutar mozga. Ciklusi spavanja su neophodni za razvoj mozga, a uz pomoć kontakta kože sa kožom postiže se REM ciklus spavanja. Kada se beba probudi ležeći na majci, čulu mirisa je omogućeno dovoljno vremena da započne fazu pripremanja stomaka za hranu, što bebu u potpunosti čini spremnom za sisanje.
Bergman objašnjava da ciklusi spavanja traju oko 1-1,5 sati. Kada se drži na majčinom telu, beba završava ciklus spavanja, a zatim se budi da bi jela. Dakle, kada je držana, beba će pokazivati znakove gladi na svakih 1-1,5 sati. Pošto je prirodno da primati sisari budu u kontaktu sa svojim bebama, ovo je normalna učestalost hranjenja za naše bebe. Nasuprot tome, ako beba nije u kontaktu sa maminim telom, prirodno stanje hranjenja i spavanja se ne uspostavlja. Dakle, beba koja nije u prisnom kontaktu sa majkom možda neće tražiti da jede toliko često kao beba koja jeste.
Bebe koje ne traže hranu prirodnim ritmom, nego možda samo na svaka 3 sata, ili se ne reaguje na njihove prve signale gladi, mogu imati više poteškoća sa dojenjem i više problema sa dobijanjem na težini.
Bebe koje ne dobijaju na težini kako je očekivano, jednostavno su malo kompromitovane. Njihova tela nadoknađuju nedostatak gojenja tako što čuvaju energiju. One više spavaju, manje jedu, a naša kultura doprinosi tome podstičući odvajanje od beba. To što je beba pored nas u krevetiću nama možda ne izgleda kao razdvajanje, ali bebama jeste. Našim bebama je potreban telesni kontakt sa nama i potrebno im je često hranjenje, a naša kultura nam, nažalost, nameće nerealne rokove hranjenja u prevelikim razmacima od 3-4 sata.
Bebe su stvorene za držanje na telu majke nakon rođenja. Neonatolog Nils Bergman govori o tome da je majčino telo prirodno stanište bebe i kako beba, čak i kad spava, zna da li je sa mamom. Kada je na maminom telu, bebin nervni sistem je uravnotežen i beba je mnogo sposobnija da pokaže jasne znakove gladi, da upravlja sopstvenim pokretima, da se uspešno zakači za dojku i sisa.
Prevedeno od Karol Smith IBCLC savetnica za dojenje
